У португалском граду Евора, од 9. до 14. јуна 2025. године, одржан је трећи међународни позоришни фестивал у оквиру европског пројекта Age Against the Machine. Овај пројекат, који предводи Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе“, а у којем активно учествује и Црвени крст Србије, реализује се уз подршку Европске уније кроз програм ЦЕРВ – Мрежа градова, Министарства културе Републике Србије и Града Новог Сада.

Фестивал је организовао Универзитет из Еворе и окупио друштвено ангажована позоришта из више европских земаља – Португала, Италије, Данске, Пољске и Србије – која су се кроз уметнички израз бавила темом ејџизма, једног од најраспрострањенијих, али често непрепознатих облика дискриминације.

Ејџизам – предрасуде и стереотипи засновани на старости – не представља само ризик за појаву насиља над старијима, већ и препреку за изградњу кохезивног и укључивог друштва у којем све генерације имају подједнако место, глас и достојанство. Управо кроз уметност и дијалог, фестивал је понудио простор за размену искустава, осетљивост на тему и оснаживање међугенерацијске солидарности.

Србија се представила интерактивном представом Чекајући кишу у продукцији Трупе Држ’ не дај, која је настала у сарадњи младих и старијих кроз шест снажних прича о свакодневним облицима дискриминације које старији људи доживљавају. Представа је изазвала снажне емоције и отворила дискусију са публиком о изазовима старења у савременим друштвима, али и о неопходности међугенерацијског разумевања и сарадње.

Стручни тим из Србије чинили су Наташа Тодоровић и др Милутин Врачевић из Црвеног крста Србије, који су кроз свој дугогодишњи ангажман у области старења и људских права допринели дефинисању тематског оквира пројекта и садржаја саме представе. Уметнички тим су предводили Лазар Јованов, Бранка Бајић и Демир Мекић – координатори и коаутори пројекта – чији је рад био кључан за реализацију свих елемената перформанса и међународне сарадње.

Ово фестивалско издање представља важан корак у подизању свести о дискриминацији старијих особа и подсећа на потребу да култура и уметност постану глас оних који су често невидљиви у јавном простору.