По сунчаном дану, необично топлом за новембар, уметница са Исланда Радхилдур Ингадотир, са својим супругом, поново снима  причу о избегличким судбинама у Сремским Карловцима. Помоћ Исландског Црвеног крста пре 20 година били су и ручно украшени пуловери које је израдила уметница с намером да огреје избеглице које су уточиште нашле у овом  граду. Њена хуманост није била само  гест саосећаја са људима у невољи једаред. Две деценије она  размиља о избеглицама које је даривала питајући се  какава их  судбина прати  данас.

На улазним вратима  Црвеног крста Среmsки Карловци табла која сведочи о помоћи Исландског Црвеног крста овдашњем Црвеном крсту. Запис за незаборав. У сремачкој гостољубивости уживамо уз подсећање на 1998. годину. Окреће се филм на Радхилдурнинм лаптопу снимљен овде у нека друга времена. Тужно и тмурно, а лица избеглица које бирају боју и величину пуловера скамењена, одсутна. Неки ликови су познати, а неки заборављени. Времепловом путујемо у сећања, а хтели би сву ту тескобу  да потиснемо.

У јесењим бојама осликаном дворишту приземне  куће дочекује нас Гордана са кћерком Даницом. Син се шеретски некуд изгубио, а муж долази с посла, из музеја меда и вина нешто касније. Ведрина ове храбре жене пркоси судбини која ју је пратила у животу. Током бомбардовања 1992.године  у њеном родном Сарајеву погодио ју је гелер у главу.Поред ње у истом стану били су рањени њен отац,сестра и сестрић од 3 године.“Било је то на то на  Велику  Госпоину, 28. августа.“, присећа се Гордана.“ Сви прозори у стану били су  отворени због врућине.  Одједном тресак и мрак. Прашина и земља од граната су се  попеле  до нашег спрата. Отац ми је клештима извадио гелер који је вирио из главе. И сада имам здравствених приблема кад се делићи гелера прошетају по глави“.

Гордана је са родитељима стигла до Сремских Карловаца средином деведесетих. Неговала  је оца и мајку до њихове преране смрти, а онда остала сама, без могућности да ради. „Бог ме је погледао када сам упознала свога мужа. Пресрећна сам с њим и нашом децом. Имам мало, а у ствари имам све. Не бих мењала свој живот ни за шта на свету“. Горданина душа, широка као Срем, изражава се кроз стихове. Има 135 песама, неке су и објављене у карловачком зборнику. „Мој град није више оно што је био када су презимена постала важнија од људи који их носе“, проговара Гордана кроз своје песме. „Своју децу учим да деле људе само на добре и лоше“, завршава Гордана своју причу.

Мрак је успавао Сремске Карловце, а нама пут до куће осветљава  несвакидашња једноставност, доброта и оптимизам некадашње избеглице, а сада Сремице Гордане. Та иста једноставност и доброта украсиле су пуловере пре две деценије  и спојила удаљене светове.