Међународни дан борбе против насиља над старијима - 15. јун
Насиље над старијима и старијим женама
Светски дан борбе против насиља над старијима обележава се од 2006. године на иницијативу Међународне мреже за спречавање насиља над старијима. У Србији се обележава већ од 2007. године на иницијативу Црвеног крста Србије, а у сарадњи цивилног и јавног сектора. Црвени крст Србије је био и међу оргаизацијама које су заговарале уношење овог датума у званични календар Уједињених нација и последњих пет година он се обележава на глобалном нивоу уз учешће представника Црвеног крста Србије на овим догађајима.
Ове године Међународни дан борбе против насиља над старијима поклапа се са два важна догађаја. Први је почетак Декаде здравог старења Уједињених нација (2021-2030). Ово означава почетак десетогодишње усклађене и трајне сарадње са различитим заинтересованим странама на побољшању живота старијих, њихових породица и њихових заједница. Други је 20. годишњица Друге светске скупштине о старењу и четврти извештај о спровођењу Мадридског међународног плана акције о старењу (МИПАА). МИПАА представља први пут да су се владе сложиле да повежу питања старења са другим оквирима за друштвени и економски развој и људска права. 159 држава чланица које су потписале МИПАА поново је потврдило посвећеност да не штеде напоре у заштити људских права и основних слобода, укључујући право на развој. Министарска конференција УНЕЦЕ-а о старењу одржава се у Риму у исто време како би коинцидирала са обележавањем овог датума. На њој ће наташа Тодоровић из Црвеног крста Србије говорити у оквиру панела везаног за насиље над старијима.
Насиље над старијима широм света представља озбиљан јавноздравствени, али и друштвени проблем, како у развијеним тако и у неразвијеним друштвима. Уколико се држимо савременог дискурса и погледа на људска права, насиље над старијима је и једна од најоштријих форми кршења људских права старијих. Упркос томе, оно се често не само толерише, као део устаљених социјалних норми, већ и често пролази сасвим непримећено, остајућо невидљиво за институције чија је дужност заштита од насиља, док старије особе које га трпе сматрају да је то нормалан део овог периода њихових живота. На мети насиља могу бити особе оба пола, различитог узраста, образовања, културе, етничке припадности, економског статуса, различитог здравственог стања и религијског опредељења. Међутим, иако оно захвата све слојеве друштва сведоци смо да се насиље недовољно пријављује и да регистровани случајеви представљају само врх леденог брега, па се о распрострањености говори у облику процена, јер особе које су насиље доживеле врло често пате у тишини уз нарушено здравље и достојанство.
Једна од најбитнијих ствари везаних за старење је да се старији као и старије жене не посматрају као једна хомогена друтвена група, јер су они заправо најхетерогенија од свих популација у друштву. Имајући ово у виду, препознаће се да су старије жене изложене специфичним ризицима од насиља. Један од великих тријумфа науке и медицине је да живимо у ери у којој је очекивани животни век продужен. Људи живе дуже, а оно што карактерише ово доба је феминизација старења. Дакле, жене живе дуже, али се дешава и да живе у лошијим материјалним условима, или да живе у слабијем здрављу. Једна од карактеристика насиља у старијем животном добу је и то да оно другачије погађа старије жене него мушкарце због специфичности њиховог животног тока, који може диктирати повећане ризике од одређених форми насиља у старијем добу. Акумулиране неједнакости и препреке са којима се жена сусреће током живота накупљају се и могу имати негативне ефектзе у старијем добу, због чега је важно феномен насиља над старијим женама посматрати из перспективе животног тока.
Важно је да се проблем насиља над старијим женама интегрише у друштво не само у оквиру дискурса насиља над старијим особама, већ и у дискурсу родно заснованог насиља. Ово постављање проблема насиља над старијим женама у главне друштвене токове значи да треба да размишљамо даље и дубље од пуке хронолошке старости, тако да све старосне границе, било да смо их поставили у доби од 49 или од 59 година, треба напустити јер су подаци које такве студије дају непотпуни и не представљају на адекватан начин искуства старијих жена.
У Србији је спроведено неколико истраживања на тему насиља над старијим особама. У најновијем истраживању, Црвени крст Србије је са подршком Популационог фонда Уједињених нација (УНФПА) креирао студију “Насиље над старијим женама на Западном Балкану, Молдавији и Украјини”. Ово истраживање је настало на основу базе података из истраживања које је спровео ОЕБС 2018. године под називом „Добробит и безбедност жене“. Базу је ОЕБС уступио Црвеном крсту Србије, а студијом су обухваћене: Србија, Албанија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Северна Македонија, Молдавија, Украјина као и Косово.* Истраживање показује да је 16,7% жена старијих од 65 година доживело насиље у последњих 12 месеци. За многе од њих ово је наставак насиља које су трпеле током живота, јер истраживање такође показује да је 56,2% жена старијих од 65 година доживело неки облик насиља од своје 15. године.
* Ова ознака не прејудицира ставове о статусу и у складу је са Резолуцијом СБ УН 1244/1999 и Мишљењем Међународног суда правде о проглашењу независности Косова
Истраживање показује да је најјачи предиктор насиља у старијем животном добу жене управо насиље претрпљено у детињству, па је учесталост и партнерског и непартнерског насиља над старијим женама значајно виша за оне које су трпеле насиље у детињству: 18,4% старијих жена са искуством насиља у детињству претрпело је партнерско а 3,5% непартнерско насиље у последњих дванаест месеци, наспрам 10,5 и 1,7% старијих жена које нису трпеле насиље у детињству.
Утврђени фактори ризика су: рана и присилна удаја, финансијска и материјална депривација, економска зависност, али и инвалидитет, ово последње искључиво код партнерског насиља. Патријархалне норме и вредности су такође истакнуте као значајан допринос ризику од насиља.
Главни разлози за непријављивање насиља су уверење да насиље треба да остане у породици и да жене треба да га решавају саме, или су инциденти оцењени као сувише мали. У оба случаја партнерског и непартнерског насиља, жене су се обраćале у веćем броју медицинскиим установама него полицији или било којој другој служби подршке. Стратегије превазилажења овог феномена за сада не показују никакву систематску акцију усмерену на решавање или напуштање ситуације насиља, што жене које су насиљу изложене оставља без излазних стратегија, присиљавајући их да се прилагоде ситуацији насиља.
Препорука има много, у разним областима – едукација, регулатива, услуге, сакупљање података – али можда су кључне оне везане за промене социјалних норми кроз јавно заговарање а које подразумевају прилаз заснован на сагледавању целог тока живота старије жене и промовисање меугенерацијске солидарности током целог живота.
Ове године ће Црвени крст Србије у шест својих организација – у Бољевцу, Крагујевцу, Сомбору, Суботици, Ужицу и Зајечару – поводом Светског дана борбе против насља над старијима организовати фокус групе са особама из три генерације – младима, средовечнима и старијима – на тему “Здраво старење и међугенерацијска солидарност у борби против насиља над старијима”. Ове групне дискусије имају за циљ да представнике свих генерација окупе, како би разговарали о социјалним нормама и перцепцији насиља над старијима, и начинима да се оно предупреди кроз заједнички, солидаран напор међу генерацијама и препознавање концепта здравог старења као важног елемента здравог живота за сваког појединца, заједницу и читаво друштво.