Студија „Приступ услугама дуготрајне неге у Србији“ је настала у оквиру трогодишњег пројекта „Јачање отпорности старијих особа и особа са инвалидитетом током КОВИД-19 и будућих катастрофа“. Координатор овог регионалног пројекта је Црвени крст Србије, а пројекат се одвија уз подршку Европске уније, Аустријске агенције за развој и Аустријског Црвеног крста. Пројекат се имплементира у Србији, Албанији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и на територији Косова а једна од најважнијих компоненти пројекта су истраживања о приступу услугама дуготрајне неге на свим територијама и покушај сензитивисања јавности за имплементирање резултата истраживања.

Међу особама старијим од 65 година у Србији, чак 40,7% је оних којима је потребна дуготрајна нега због тешкоћа у функционисању, а међу особама са инвалидитетом од 18 до 64 године још их је више – чак 64%. О њима брину углавном неформални неговатељи (90,5% њих за то не добија никакву надокнаду), а услуге које се остварују из јавног сектора или од приватних пружалаца услуга и цивилног друштва – минимално су заступљене.

Истраживање у оквиру ове студије, рађено на узорку од 650 особа старијих од 65 година и ОСИ од 18 до 64 године, говори да је старијим особама подршка најпотребнија у активностима одржавања домаћинства, плаћању рачуна и набавци, одласку код лекара, организовању поправки у стану, и то више женама него мушкарцима (изузев код припреме хране). Дуготрајна нега знатно је потребнија старијима од 75 година него онима од 65 до 74 године (47,7% наспрам 34,5%). Особама са инвалидитетом подршка је најпотребнија у одржавању домаћинства, одласку код лекара, обављању набавки и плаћању рачуна.

Готово свака десета особа која има потребе за неким обликом дуготрајне неге нема никакву подршку већ је принуђена да се сналази сама, и то је израженије у мањим градовима него у селима и великим градовима, показали су резултати истраживања међу испитаницима ове студије. Разлози су најчешће процена испитаника да још могу самостално да функционишу (ОСИ млађи од 65), недовољна информисаност о доступности услуга (особе старије од 65 година) и недостатак поверења.

Неформални неговатељи су главни стуб неге, и то супружници и деца, при чему се мушкарци чешће ослањају на супругу (40,2% мушкараца наспрам 25,3% жена), а жене на подршку деце (48,8% жена наспрам 31% мушкараца). ОСИ од 18 до 64 године у готово половини случајева се ослањају на родитеље (46,2%).

Изразита већина (90,5%) испитаних који се у обављању дневних активности ослањају на подршку неформалних неговатеља не добија никакву накнаду од државе за туђу негу и помоћ, а свега у 23,3% случајева неформални неговатељи добијају неке стручне савете о пружању неге од одговарајућих организација и институција попут установа социјалне заштите, здравствене заштите или хуманитарних организација.

Препоруке које су произашле из студије кажу да би требало променити фрагментиран начин пружања услуга који подразумева одвојене системе здравствене и социјалне заштите и учинити га интегрисаним. Такође, да би требало повећати разноврсност услуга коришћењем иновативних решења и кроз употребу информационо-комуникационих технологија, да би требало повећати капацитет социјалне и здравствене заштите, пружити више подршке неформалним неговатељима, као и да би требало обратити више пажње на обезбеђивање дуготрајне неге у ванредним околностима (чему нас учи пандемија КОВИД-19).