U portugalskom gradu Evora, od 9. do 14. juna 2025. godine, održan je treći međunarodni pozorišni festival u okviru evropskog projekta Age Against the Machine. Ovaj projekat, koji predvodi Fondacija „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“, a u kojem aktivno učestvuje i Crveni krst Srbije, realizuje se uz podršku Evropske unije kroz program CERV – Mreža gradova, Ministarstva kulture Republike Srbije i Grada Novog Sada.

Festival je organizovao Univerzitet iz Evore i okupio društveno angažovana pozorišta iz više evropskih zemalja – Portugala, Italije, Danske, Poljske i Srbije – koja su se kroz umetnički izraz bavila temom ejdžizma, jednog od najrasprostranjenijih, ali često neprepoznatih oblika diskriminacije.

Ejdžizam – predrasude i stereotipi zasnovani na starosti – ne predstavlja samo rizik za pojavu nasilja nad starijima, već i prepreku za izgradnju kohezivnog i uključivog društva u kojem sve generacije imaju podjednako mesto, glas i dostojanstvo. Upravo kroz umetnost i dijalog, festival je ponudio prostor za razmenu iskustava, osetljivost na temu i osnaživanje međugeneracijske solidarnosti.

Srbija se predstavila interaktivnom predstavom Čekajući kišu u produkciji Trupe Drž’ ne daj, koja je nastala u saradnji mladih i starijih kroz šest snažnih priča o svakodnevnim oblicima diskriminacije koje stariji ljudi doživljavaju. Predstava je izazvala snažne emocije i otvorila diskusiju sa publikom o izazovima starenja u savremenim društvima, ali i o neophodnosti međugeneracijskog razumevanja i saradnje.

Stručni tim iz Srbije činili su Nataša Todorović i dr Milutin Vračević iz Crvenog krsta Srbije, koji su kroz svoj dugogodišnji angažman u oblasti starenja i ljudskih prava doprineli definisanju tematskog okvira projekta i sadržaja same predstave. Umetnički tim su predvodili Lazar Jovanov, Branka Bajić i Demir Mekić – koordinatori i koautori projekta – čiji je rad bio ključan za realizaciju svih elemenata performansa i međunarodne saradnje.

Ovo festivalsko izdanje predstavlja važan korak u podizanju svesti o diskriminaciji starijih osoba i podseća na potrebu da kultura i umetnost postanu glas onih koji su često nevidljivi u javnom prostoru.