Istorija Pokreta koji danas poznajemo pod nazivom Međunarodni pokret Crvenog krsta i Crvenog polumeseca počinje 1859. godine

Jedna od najžešćih bitaka tog doba, između francusko-sardinijske vojske, sa jedne strane, i austrijske vojske, sa druge strane, odigrala se u neposrednoj blizini gradića Solferino, na severu Italije, 24. juna 1859. godine. Preko 40.000 mrtvih i ranjenih je ostalo na bojnom polju posle bitke.

Mrtve nije imao ko da sahrani, a ranjenicima nije imao ko da pruži prvu pomoć ili da im makar olakša smrt. To je bila posledica nedostajućih kapaciteta vojnih sanitetskih službi toga doba.

U blizini bojnog polja se, igrom slučaja, našao švajcarski poslovni čovek Anri Dinan (Henry Dunant), koga su poslovi vodili u taj zaraćeni deo Evrope. Užasnut slikom koju je zatekao na bojnom polju, Anri Dinan je zaboravio svoje poslove i počeo unesrećenima da pruža pomoć.

Ubrzo mu je postalo jasno da sam ne može mnogo da učini i zato je pozvao i počeo da okuplja stanovnike obližnjeg gradića Kastiljone, kao i okolnih sela, koji nisu učestvovali u oružanim sukobima, da priteknu u pomoć. Stanovništvo se u velikom broju odazvalo pozivu. Ovo se smatra prvom organizovanom akcijom pomoći u svetu.

Pripadnici oružanih snaga, oficiri i vojnici pobedničke francusko-sardinijske vojske su, u početku, nerado gledali akciju Dinana i stanovništva, optužujući ih da pomažu neprijatelju koga su oni jedva pobedili. Anri Dinan je generalima odgovorio devizom: ''Svi smo braća u patnji''. Na taj način je postavio osnovu humanitarne akcije – nepristrasnost.

Anri Dinan i stanovništvo Kastiljonea su crkve pretvorili u bolnice. Ranjenicima su pružali svu pomoć koju su mogli da obezbede u takvim uslovima. Sahranjivali su mrtve, zapisujući podatke o njima kako bi mogli da obaveste njihove porodice (početak Službe traženja).

Po povratku u rodnu Ženevu, Dinan nije zaboravio Solferino. Mučen uspomenama, osećao je da mora nešto da pokuša da uradi kako bi poboljšao sudbinu žrtava rata. Objavio je 1862. godine knjigu ''Sećanje na Solferino''.

U knjizi je pored opisa dešavanja i strahota na koje je naišao izneo i dve ideje: da se u doba mira formiraju ''društva za pomoć'' koja će okupljati i obučavati volontere za pomoć ranjenicima u vojskama u ratu i da se usvoji jedan međunarodni sporazum koji bi priznao i obezbeđivao zaštitu za ta društva.

Njegovi napori su počeli da se ostvaruju kada je u Ženevi za svoje ideje pridobio još četiri poznata sugrađanina i zajedno sa njima je 17. februara 1863. godine osnovao neformalni Komitet petorice. Neposredo posle osnivanja, Komitet je organizovao i održao međunarodnu konferenciju 26. oktobra u Ženevi, na kojoj je učestvovalo 16 država. Konferencija je predložila nepovredivost vojnih sanitetskih ustanova u ratu i zaštitu sanitetskog osoblja, ranjenika i bolesnika. Pred sam početak Konferencije, Komitet petorice se konstituisao kao Međunarodni komitet za pomoć ranjenim vojnicima (danas Međunarodni komitet Crvenog krsta). Na taj način je ostvarena prva ideja Anri Dinana.

Pod uticajem te ideje, u tadašnjim državama Evrope osnivaju se nacionalna društva Crvenog krsta za pomoć ranjenicima u vojskama u ratu, tako da je već od sredine 1864. godine osnovano 10 društava: Virtemberg, Oldenburg, Meklenburg - Šverin (pripadaju današnjoj Nemačkoj), Pruska, Belgija, Holandija, Danska, Francuska, Italija i Španija.

Na inicijativu Komiteta, 1864. godine, u Ženevi je održana međunarodna konferencija, na kojoj su učestvovali predstavnici 16 država i predstavnici Međunarodnog komiteta. Na konferenciji je 22. avgusta 1864. godine usvojena Ženevska konvencija za poboljšanje sudbine ranjenika u vojskama u ratu, koju su u narednim godinama ratifikovale gotovo sve države učesnice konferencije.

Konvenciji je potvrđen i znak Crvenog krsta kao znak raspoznavanja i zaštite sanitetskog osoblja, koji je i Međunarodni komitet prihvatio kao svoj znak.

Srpsko društvo Crvenog krsta osnovano je 6. februara 1876. godine u Beogradu i predstavlja jedno od prvih 15 organizacija osnovanih u svetu.