U cilju sagledavanja karakteristika i obima međugeneracijske razmene u Republici Srbiji, Crveni krst Srbije je tokom decembra 2018. godine i januara 2019. godine sproveo istraživanje obima i sadržaja međugeneracijske razmene. U istraživanju su učestvovale 753 osobe iz tri različite generacije u deset gradova i opština Srbije. Projekat „Međugeneracijska razmena“ sproveden je uz finansijsku podršku Kabineta Ministra bez portfelja zaduženog za demografiju i populacionu politiku.

Demografski podaci pokazuju da širom sveta, kao i u Srbiji, udeo starijih u populaciji raste a sa njim raste i potreba za negom. U 2017. godini, udeo osoba starijih od 65 godina u stanovništvu Srbije iznosio je 19,17%, a procenat osoba starijih od 80 godina prema istim podacima iznosio je 4,33%. Očekuje se da će do 2040. godine udeo starijih od 65 godina u Srbiji porasti na 25% a da će udeo starijih od 80 godina u Srbiji do 2020. godine porasti na 4,73%, do 2030. na 5,67% i do 2040. na 7,44%. Veliki deo nege koju stariji dobijaju dobija se unutar porodice, kroz međugeneracijsku razmenu. Zbog ovoga je važno imati u vidu trend povećanja udela starijih i smanjenja udela mlađih u stanovništvu jer će ovo direktno uticati na mogućnost da potrebe za negom budu zadovoljene. Međugeneracijska razmena i međugeneracijska solidarnost su, dakle, potrebnije više nego ikad. Promovisanje međugeneracijske razmene i solidarnosti je značajno za izgradnju jednog kohezivnog i solidarnog društva u kome će sve generacije imati jednake mogućnosti.

Da bi se kohezivno društvo gradilo, potrebni su podaci o razmeni koja se događa unutar porodice, kao i o potrebama različitih generacija.

Podaci iz istraživanja pokazuju da u ovom trenutku 37,6% starijih osoba u Srbiji ima poteškoće u samostalnom obavljaju svakodnevnih kućnih aktivnosti, a stariji čine 15% korisnika institucionalnih usluga socijalne zaštite, vaninstitucionalnih usluga socijalne zaštite i relevantnih novčanih naknada i davanja – što je niže od njihovog udela u populaciji. Procena je da je samo 4,5% do 6,9% starijih pokriveno nekom od ovih usluga kao i da se 90% starijih u Srbiji u većoj meri oslanja na podršku porodice. Potreba za pomoći u kući raste sa godinama: u istraživanju 11,6% mladih, 13,8% sredovečnih i čak 46,2% starijih je izjavilo da im je potrebna. Na osnovu istraživanja može se zaključiti i da je procenat nezadovoljenih potreba za negom viši kod starijih žena nego kod starijih muškaraca: 9,4% ispitanih žena kaže da im je potrebna direktna pomoć (5.2% je i dobija), 5,2% ispitanih muškaraca kaže da im je potrebna direktna pomoć (3% je i dobija). Takođe, 7,7% ispitanih muškaraca kaže da im je potrebna pomoć oko brige o deci (6,3% je dobija) a 7,2% ispitanih žena kaže da im je potrebna pomoć oko brige o deci (4,9% je dobija).

Najčešći oblik međugeneracijske razmene u pogledu usluga i vremena je pružanje pomoći u kućnim poslovima: 13,1% ispitanika u istraživanju je dobija redovno a 4,2% povremeno. Sledi pomoć pri transportu: 9,6% ispitanika je dobija redovno a 6% povremeno.

Što se tiče vremena i vrednosti rada koji se ulaže kroz međugeneracijsku razmenu, u proseku su ispitanici u istraživanju koji su potvrdili da dobijaju pomoć, dobijali 73 sata mesečno za pomoć u kućnim poslovima (ekvivalent tržišne vrednosti rada od 19.949 RSD), 52 sata mesečno za poslove oko kuće (ekvivalent 14.210 RSD), 23 sata mesečno za transport i pomoć u kupovini (ekvivalent 5.457 RSD), 40 sati mesečno za ličnu pomoć (ekvivalent 15.484 RSD) i 140 sati mesečno za pomoć oko dece (ekvivalent 57.221 RSD).

Što se tiče finansijske podrške, prosečan mesečni iznos primljene finansijske podrške je 17.624 dinara, a prosečan iznos jednokratne finansijske podrške primljene u poslednjih 12 meseci je 31.068 dinara. Na strani davanja, prosečni iznos redovno pružane finansijske podrške je 18.203 dinara a prosečni iznos jednokratno pružene finansijske podrške je 21.573 dinara.

Na osnovu podataka iz istraživanja, stariji više dobijaju usluge a mladi i sredovečni finansijsku podršku. Kod mladih ovo je džeparac (36% onih koji su potvrdili da dobijaju podršku), pomoć za školovanje (26%), plaćanje za odmor, hobi ili razonodu (26%) a kod sredovečnih su u pitanju pozajmice (14% onih koji primaju podršku) i sufinansiranja troškova usluga kao što su smeštaj u dom, vrtić, internat itd. (6%).

Međugeneracijska razmena u Srbiji je, na osnovu ovog istraživanja, obimna i intenzivna. Ona podrazumeva učešće svih generacija , uključujući najstariju, srednju i generaciju mladih, a ide u svim smerovima. U Srbiji se učešće u međugeneracijskoj razmeni dešava u svim fazama životnog ciklusa a jedan nezanemarljiv broj – približno četvrtina ispitanog uzorka – ne bi mogao da obavlja svakodnevne aktivnosti da ne prima ovu vrstu pomoći i podrške, bilo od članova porodice koji stanuju u istom domaćinstvu, bilo od članova porodice koji žive odvojeno. Kako je najveći deo pomoći koji se prima onaj vezan za kućne poslove, a zatim za pomoć oko transporta i nabavke, jasno je da neke od osnovnih aktivnosti vezane za nezavistan život u velikoj meri zavise od raspoloživosti ove vrste pomoći. Preračunavanjem vrednosti primljenih usluga u cene koje bi ove usluge imale na tržištu rada, može se zaključiti da se na mesečnom nivou u proseku primi vrednost usluga koja prevazilazi iznos minimalne penzije dok je prosečan iznos jednokratne novčane pomoći u ovoj vrsti razmene čak dvostruko viši od minimalne penzije u Srbiji.

Istraživanje pokazuje da je neophodno raditi na stvaranju uslova kako bi se međugeneracijska razmena održavala i dalje razvijala i zbog toga su kreirane preporuke za unapređenje javnih politika i praksi.