Studija „Pristup uslugama dugotrajne nege u Srbiji“ je nastala u okviru trogodišnjeg projekta „Jačanje otpornosti starijih osoba i osoba sa invaliditetom tokom COVID-19 i budućih katastrofa“. Koordinator ovog regionalnog projekta je Crveni krst Srbije, a projekat se odvija uz podršku Evropske unije, Austrijske agencije za razvoj i Austrijskog Crvenog krsta. Projekat se implementira u Srbiji, Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i na teritoriji Kosova a jedna od najvažnijih komponenti projekta su istraživanja o pristupu uslugama dugotrajne nege na svim teritorijama i pokušaj senzitivisanja javnosti za implementiranje rezultata istraživanja.

Među osobama starijim od 65 godina u Srbiji, čak 40,7% je onih kojima je potrebna dugotrajna nega zbog teškoća u funkcionisanju, a među osobama sa invaliditetom od 18 do 64 godine još ih je više – čak 64%. O njima brinu uglavnom neformalni negovatelji (90,5% njih za to ne dobija nikakvu nadoknadu), a usluge koje se ostvaruju iz javnog sektora ili od privatnih pružalaca usluga i civilnog društva – minimalno su zastupljene.

Istraživanje u okviru ove studije, rađeno na uzorku od 650 osoba starijih od 65 godina i OSI od 18 do 64 godine, govori da je starijim osobama podrška najpotrebnija u aktivnostima održavanja domaćinstva, plaćanju računa i nabavci, odlasku kod lekara, organizovanju popravki u stanu, i to više ženama nego muškarcima (izuzev kod pripreme hrane). Dugotrajna nega znatno je potrebnija starijima od 75 godina nego onima od 65 do 74 godine (47,7% naspram 34,5%). Osobama sa invaliditetom podrška je najpotrebnija u održavanju domaćinstva, odlasku kod lekara, obavljanju nabavki i plaćanju računa.

Gotovo svaka deseta osoba koja ima potrebe za nekim oblikom dugotrajne nege nema nikakvu podršku već je prinuđena da se snalazi sama, i to je izraženije u manjim gradovima nego u selima i velikim gradovima, pokazali su rezultati istraživanja među ispitanicima ove studije. Razlozi su najčešće procena ispitanika da još mogu samostalno da funkcionišu (OSI mlađi od 65), nedovoljna informisanost o dostupnosti usluga (osobe starije od 65 godina) i nedostatak poverenja.

Neformalni negovatelji su glavni stub nege, i to supružnici i deca, pri čemu se muškarci češće oslanjaju na suprugu (40,2% muškaraca naspram 25,3% žena), a žene na podršku dece (48,8% žena naspram 31% muškaraca). OSI od 18 do 64 godine u gotovo polovini slučajeva se oslanjaju na roditelje (46,2%).

Izrazita većina (90,5%) ispitanih koji se u obavljanju dnevnih aktivnosti oslanjaju na podršku neformalnih negovatelja ne dobija nikakvu naknadu od države za tuđu negu i pomoć, a svega u 23,3% slučajeva neformalni negovatelji dobijaju neke stručne savete o pružanju nege od odgovarajućih organizacija i institucija poput ustanova socijalne zaštite, zdravstvene zaštite ili humanitarnih organizacija.

Preporuke koje su proizašle iz studije kažu da bi trebalo promeniti fragmentiran način pružanja usluga koji podrazumeva odvojene sisteme zdravstvene i socijalne zaštite i učiniti ga integrisanim. Takođe, da bi trebalo povećati raznovrsnost usluga korišćenjem inovativnih rešenja i kroz upotrebu informaciono-komunikacionih tehnologija, da bi trebalo povećati kapacitet socijalne i zdravstvene zaštite, pružiti više podrške neformalnim negovateljima, kao i da bi trebalo obratiti više pažnje na obezbeđivanje dugotrajne nege u vanrednim okolnostima (čemu nas uči pandemija COVID-19).