Prihvatni centar za migrante u Subotici, na svega nekoliko kilometara od granice – a ipak tako daleko.To je svakodnevica 51 migranta iz Avganistana, Iraka,  Irana  i  Sirije. Uglavnom su tu porodice, a među njima  i deca koja su nedavno ovde rođena i ona koju su svoju prvu godinu života provela u Vojvođanskoj ravnici.

Danas na ulasku u centar neobičan prizor. Grupa akrobata, klovnova i zabaljača iz Španije uvežbava svoj nastup za decu migrante. Sviraju, pevaju, nameštaju sprave i menjaju kostime. Šarenilo boja naspram jednobojne stvarnosti dece migranata. Oseća se trema izvođača da li će ih deca shvatiti, prihvatiti i da li će im izmamiti koji osmeh.

Crveni krst Subitice ponovo je tu s obrocima. Kao i svakoga dana tačno u minut tri puta dnevno. Nema puno čekanja, svako već zna šta mu je činiti. Brzo se podeli obrok, glava porodice obično ponese za svoje ukućane  i povuče se u svoje parče sobe da obrok sačuva i podeli s porodicom kad padne noć. Ramazan traje i uglavnom ga ovde  migranti poštuju.

Šesnaestogodišnji Avganistanac Ahmedi Šukrula je tu sa majkom  Kandigul (46 godina). Hranu od Crvenog krsta jede redovno, ali ipak više voli kada majka nešto spremi. On je tu sa ocem, bratom i sestrom. Druga sestra je sa porodicom u Kikindi. Dva brata su već u Francuskoj i jedan je već pronašao posao. Sobu ova porodica deli sa zemljacima, porodicom koja ima troje dece.Rahima Nouruzi (33 godine) rodila je sina pre godinu dana dok su boravili u Adaševcima. Ove dve porodice su postale nerazdvojni prijatelji u migrantskoj muci.

I svako od ovih žitelja centra ima svoju priču i neispričanu tugu. Ponekad ih neko i sasluša, razume ili se bar čini da razume. Ono što oni ne mogu da razumeju zašto toliko dugo čekaju da se za njih granica otvori.

Jedna porodica je danas imala sreće, preći će granicu sutra. Pozdravljaju se sa ljudima iz Crvenog krsta. Osmesi i stisak ruke, iskrene želje s obe  strane da ih sreća prati. I to je taj tračak nade koji svako od migranata prigrli i čeka, svoj srećan broj.