Po sunčanom danu, neobično toplom za novembar, umetnica sa Islanda Radhildur Ingadotir, sa svojim suprugom, ponovo snima  priču o izbegličkim sudbinama u Sremskim Karlovcima. Pomoć Islandskog Crvenog krsta pre 20 godina bili su i ručno ukrašeni puloveri koje je izradila umetnica s namerom da ogreje izbeglice koje su utočište našle u ovom  gradu. Njena humanost nije bila samo  gest saosećaja sa ljudima u nevolji jedared. Dve decenije ona  razmilja o izbeglicama koje je darivala pitajući se  kakava ih  sudbina prati  danas.

Na ulaznim vratima  Crvenog krsta Sremski Karlovci tabla koja svedoči o pomoći Islandskog Crvenog krsta ovdašnjem Crvenom krstu. Zapis za nezaborav. U sremačkoj gostoljubivosti uživamo uz podsećanje na 1998. godinu. Okreće se film na Radhildurninm laptopu snimljen ovde u neka druga vremena. Tužno i tmurno, a lica izbeglica koje biraju boju i veličinu pulovera skamenjena, odsutna. Neki likovi su poznati, a neki zaboravljeni. Vremeplovom putujemo u sećanja, a hteli bi svu tu teskobu  da potisnemo.

U jesenjim bojama oslikanom dvorištu prizemne  kuće dočekuje nas Gordana sa kćerkom Danicom. Sin se šeretski nekud izgubio, a muž dolazi s posla, iz muzeja meda i vina nešto kasnije. Vedrina ove hrabre žene prkosi sudbini koja ju je pratila u životu. Tokom bombardovanja 1992.godine  u njenom rodnom Sarajevu pogodio ju je geler u glavu.Pored nje u istom stanu bili su ranjeni njen otac,sestra i sestrić od 3 godine.“Bilo je to na to na  Veliku  Gospoinu, 28. avgusta.“, priseća se Gordana.“ Svi prozori u stanu bili su  otvoreni zbog vrućine.  Odjednom tresak i mrak.Prašina i zemlja od granata su se  popele  do našeg sprata.Otac mi je kleštima izvadio geler koji je virio iz glave. I sada imam zdravstvenih priblema kad se delići gelera prošetaju po glavi“.

Gordana je sa roditeljima stigla do Sremskih Karlovaca sredinom devedesetih. Negovala  je oca i majku do njihove prerane smrti, a onda ostala sama, bez mogućnosti da radi. „Bog me je pogledao kada sam upoznala svoga muža. Presrećna sam s njim i našom decom. Imam malo, a u stvari imam sve. Ne bih menjala svoj život ni za šta na svetu“. Gordanina duša, široka kao Srem, izražava se kroz stihove. Ima 135 pesama, neke su i objavljene u karlovačkom zborniku. „Moj grad nije više ono što je bio kada su prezimena postala važnija od ljudi koji ih nose“, progovara Gordana kroz svoje pesme. „Svoju decu učim da dele ljude samo na dobre i loše“, završava Gordana svoju priču.

Mrak je uspavao Sremske Karlovce, a nama put do kuće osvetljava  nesvakidašnja jednostavnost, dobrota i optimizam nekadašnje izbeglice, a sada Sremice Gordane. Ta ista jednostavnost i dobrota ukrasile su pulovere pre dve decenije  i spojila udaljene svetove .