Starija volonterka Crvenog krsta Srbije, Miroslava Matić pozvana je od strane Ujedinjenih nacija i NVO Komiteta za starenje pri Ujedinjenim nacijama u Njujorku da učestvuje na 28. obeležavanju Međunarodnog dana starijih osoba 2018. godine, 4. oktobra u Ujedinjenim nacijama u Njujorku i tamo o ljudskim pravima starijih i nephodnosti usvajanja Nove konvencijeUN o pravima starijih. Ovogodišnja tema Međunarodnog dana starijih je „Mi smo šampioni: slavljenje ljudskih prava starijih osoba“ a ispod je skraćena verzija govora koji je Miroslava Matić održala ovom prilikom:

Moje ime je Miroslava Matić i ja sam volonterka Crvenog krsta Srbije, a ovde sam po drugi put. Prvi put kada sam bila pozvana da govorim u Ujedinjenim nacijama u okviru desetog sastanka Otvorene radne grupe za starenje, smatrala sam da je to čudo, nešto što se dešava jednom u životu, zahvaljujući slučajnosti. Sada, pak, moram da kažem da sam izuzetno počastvovana ovim pozivom, i da zahvaljujući organizaciji HelpAge International imam priliku da ponovo predstavljam Crveni krst Srbije. Po profesiji sam nastavnica engleskog jezika u penziji a u decembru ću proslaviti pedeset godina predavanja ovog jezika.

 

 

Takođe, ponosim se činjenicom da sam starija od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima a da sam i dalje aktivna. Ovo je upravo ono na šta želim da se usredsredim u svom obraćanju: neophodnost da se bude aktivan u starijem životnom dobu. Hajde da mi učinimo sve što možemo za sebe, a možda će to pomoći i drugima.

Pripadam generaciji rođenoj odmah posle Drugog svetskog rata u zemlji teško razorenoj tokom ratovanja i u tim prvim posleratnim godinama stanovništvo se trudilo da zemlju izgradi i stvori uslove za rad. Bile su nam potrebne fabrike, kuće, škole, bolnice, drumovi… U takvim okolnostima mi nismo mnogo razmišljali o konceptu ljudskih prava – bili smo usredsređeni na preživljavanje. U svakom slučaju imali smo pravo na rad, pravo na obrazovanje, imali smo zdravstvenu zaštitu, imali smo pravo glasa bez obzira na pol. Moja generacija je sa ponosom govorila da smo mi prva generacija bez rata. Verujem da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima podigla ljudsku svest i doprinela opštoj borbi za toleranciju i mir. Starije osobe učestvuju u ovoj borbi, čime žive ispunjenijim i srećnijim životima.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima usvojena je 1948. godine, dve godine nakon mog rođenja. Zajedno smo rasle i ostarile. Kada sam ja rasla, država u kojoj sam živela se, posle Drugog svetskog rata, trudila da razvije društvo jednakosti za građane oba pola, mada sa promenljivim uspehom. Društvo koje je izgrađeno bilo je u harmoniji sa principima Univerzalne deklaracije i sa drugim modernim vrednostima, mada to možda nije bilo vidljivo u svakodnevnom životu. Tokom godina je pristup zasnovan na ljudskim pravima postajao sve važniji a promenljiva priroda ljudskih prava pokazala nam je da Univerzalnu deklaraciju treba proširiti. Pa je došlo do usvajanja Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama, zbog svih posebnih izazova sa kojima se ove grupe suočavaju. U ovom smislu možemo videti sličnosti između ovih procesa i procesa zagovaranja za Novu konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima starijih osoba kako bi se uklonile prepreke u ostvarivanju prava na koje starije osobe nailaze svuda u svetu.

Organizatori su se zahvalili Crvenom krstu Srbije i organizaciji HelpAge International na njihovoj pomoći u organizaciji dolaska i učestvovanja Miroslave Matić na ovom događaju.