U godini kada nam je virus COVID 19 ograničio život, uneo nam strah i nizvesnost počeli smo da se prisećamo lepih tenutaka uz prošlosti.Tako i ovo proleće i leto doprinelo je zbližavanju porodice, komšija, mladih i starijih, vraćanje na skoro zaboravljene ljudske vrednosti.

Još jednom je moj radni dan u kancelariji dobio novu boju kada sam primila poruku od devojčice koja je sada uspešna devojka, a koja traži svoju grčku porodicu čiji je bila gost pre 16 godina. U momentu kada nam je Grčka dalja nego ikada, otvorilo se more papira i fascikli sa imenima dece i porodica, šušteći kao more pri zalasku Sunca. Beskraj lista podestio me je na morsku pučinu, a ja sam tražila tu kap nade da ću prepoznati ime porodice i pronaći broj telefona. Želja Milice da se ponovo čuje i vidi sa gospođom koja ju je ugostila, a čijeg se ni imena nije jasno sećala preplivala je sve bure i vetrove. Iz dubina se pojavilo ime, adresa, telefon... Sve se složilo u nekoj kosmičkoj određenosti.

Gospođa Meri iz Atine nije mogla da veruje da se Milica još uvek seća njenih zagrljaja. Brzo sam obavestila Milicu i sve ostalo ide svojim tokom. Srećna sam što program boravka dece koji je trajao 18 godina i okupio oko 18.000 dece i porodica još uvek traje u njihovim srcima. Vreme tu ništa nije pokvarilo, samo će sadašnji susreti imati jedan dublji smisao. Razgovor sa gospođom Meri završen je rečima „Dobro se dobrim vraća“. A dalje Milica priča svoju priču.

Moje ime je Milica Jovanović. Rođena sam u Beogradu, u Srbiji, godine kada je moja zemlja prolazila kroz, kasnije će se pokazati, tek početak jednog teškog perioda, 1989.

Jedna sam od srećne dece koja su rasla okružena ljubavlju i sigurnošću, u porodici čiji su svi članovi, teškom mukom tokom kriznih godina uspeli da opstanu i sačuvaju svoje živote. Godine mog odrastanja između ostalog obeležene su inflacijama, ekonomskim krizama i ratom 1999. godine, koji niko nije očekivao i nije verovao da će do toga doći. Poznajem mnoge ljude, svoje vršnjake koji su mnogo teže podneli ratne godine i bili suočeni sa stradanjima, sa kojima ni jedno dete ne treba da bude suočeno - i sama se sećam straha iz tog perioda.

Ipak, u svemu lošem u životu, uvek postoji i nešto dobro, nada u bolje sutra koju uglavnom inspiriše i ljubav i predanost dobrih ljudi, koji rešeni da ostave svoj pečat u teškom vremenu, pokušavaju na svoj sopstven način da doprinesu društvu i tom “boljem sutra”.

Samo neki od takvih predanih iI vrednih ljudi u mom slučaju su moja tadašnja učiteljica Vesna Ostojić i gospođa Slađana Dimić, koordinator boravka dece u Grčkim porodicama od 1993. do 2011. godine. Ovaj program, namenjen je deci iz Srbije kako bi se nekako oporavili i razvedrili tako što bi neko vreme, uglavnom za velike praznike, boravili u Grčkim porodicama koje su se nesebično brinule o toj istoj deci koju prvi put vide kao da su njihova, stvarajući tako neraskidive veze prijateljstva i ljubavi koje će trajati zauvek.

Godine 2004. u autobusu koji je kretao put Atine, među decom koja su bila poslata, bila sam i ja. Putujući upoznala sam mnogo dece, divne dece, nasmejane i vredne sa raznim pričama, sa prijateljskim porodicama u Grčkoj koje ih čekaju raširenih ruku. Neke su bile iz Atine, neke iz Soluna, sa Halkidikija ili iz Volosa, Larise.. Moja porodica je bila u Atini, u naselju Vironas. I danas se živopisno sećam nekih detalja mog boravka od dvadeset dana u kući gospođe Meri Kadi. Bila sam već veliko dete od četrnaest godina, i to je bio prvi put da odlazim u inostranstvo. Pomalo uplašena, ne znajući šta me očekuje, izašla sam iz autobusa, a Mari me je čekala nasmejana, već sam bila viša od nje, ali ona me je odmah privila u čvrst zagrljaj. Od tog trenutka moj strah i neizvesnost su nestali i ja sam sa njom provela predivan Uskrs. Pričale smo svaka o svojim porodicama. Njen muž je bio nedavno preminuo, pa mi je pričala o njemu i pokazivala slike svih mesta na kojima su bili jer je on bio kapetan. Imali su dva sina, odrasla, svako je živeo samostalno ali su nam se i oni pridružili kako bismo zajedno slavili Uskrs. U njenom stanu, imala sam svoju malu sobicu i svoje kupatilce, uređeno u devojačkom stilu, sa malim sekretarskim stolom I krevetom sa prekrivačem sa dezenom ruža. Bila sam pomalo stidljiva i nisam želela da smetam ali sam i pored toga sa Mari uspela da ostvarim blisko prijateljstvo. Vodila me je na Akropolj, na Likavitos, u šetnje Kolonakijem I Monastirakijem. Gledala sam bogatstvo i raskoš tog grada i bilo mi je nezamislivo drago što sam tu. Na dan povratka u Beograd obe smo plakale na stanici, nismo znale da li ćemo se opet videti. Njoj su ostale slike i uspomene na jednu devojčicu iz Beograda, a meni uspomene za ceo život na dobrotu jedne porodice I moje brižne Meri koje prepričavam I dan danas, kao što sam i tada mojoj porodici prepričavala, a oni su bili srećni i ponosni što sam uspela da proživim jedan takav period u prestonici Grčke.

Samo 7 godina kasnije, posle završenog fakulteta, dobila sam svoje zvanje Specialistički Inženjer Arhitekture i priliku da preko leta radim u turističkoj agenciji u Grčkoj. Prva destinacija na kojoj sam radila bila je Parga, Preveza. Od 2011. ostajem u Grčkoj da radim i živim. U Solunu sam završila Master, Menadžment u Hotelijerstvu i Turizmu, nastavila da radim i živim u Solunu, upoznala mnogo ljudi i ostvarila još par pravih prijateljstava sa Grcima. Zaljubila sam se u jednog Grka sa kojim delim i dobro i zlo, a moja ljubav prema Grčkoj i zahvalnost njenom narodu pratiće me zauvek.

Život nas je nekako u svojoj brzini odvojio, mene i Mari. Nisam je čula ni videla, niti znala šta je sa njom narednih 16 godina. Uvek sam zamišljala da ću je sresti dok šetam Atinom i da ću je zagrliti i zahvaliti joj, sada kao odrasla tridesetjednogodišnja žena. Nisam uspela da je nađem sama, čak ni uz pomoć napredne tehnologije i svih medija poput Facebook-a, Instagram-a, Twitter-a…

Sve dok se nisam obratila ponovo Crvenom Krstu Srbije i za jedan dan, gospođa Slađana Dimić javila mi je Merin kontakt. Pronašla ju je. Pozvala sam je i plakale smo zajedno. Seća se i ona mene i ja nje. Sada se nećemo izgubiti. Posle dobrih sat vremena na telefonu obećale smo jedna drugoj da ćemo se uskoro opet videti. Planiram skorije putovanje u Atinu, da je iznenadim. Ona sada ima troje unučadi i jedva čekam da ih upoznam.

I cela moja porodica i ja bićemo zauvek zahvalni učiteljici Vesni Ostojić, koja je uvek bila više od učitelja svojim đacima, učila nas je ne samo istoriji, matematici, geografiji, već i pravim, ljudskim vrednostima, naučila nas je da budemo ponosni na ono što smo i da cenimo druge. Dala nam je svoje vreme, ljubav i podršku i ostala je naš prijatelj mnogo posle našeg školskog rastanka. Divnoj Slađani Dimić koja je organizovala i sprovodila u delo ovaj program toliki niz godina i tako i ne znajući promenila živote mnoge dece, sada vec odraslih ljudi, na bolje. Dala im je prozor u svet kada se činilo da su sva vrata zatvorena.

Naravno, i ja sada, na svoj način, pomažem da se prijateljske veze moje divne Srbije i Grčke održavaju i jačaju. Preko svog posla u turizmu, uspevam da promovišem na najlepši način i Srbiju i Grčku.

Beskrajno sam zahvalna za pomoć da upoznam, a potom i pronađem Grčku porodicu koja me je ugostila te 2004. Sa zeljom da sva deca na ovom svetu odrastu sigurno I bezbrižno u dobre i humane ljude, pišem ovo sećanje na neko prošlo vreme. Neka nam ono bude lekcija i inspiracija ka daljim plemenitim delima.