Čim su granice otvorene, a vakcine se raširile po svetu, nakon straha, strepnje i neizvesnosti u Srbiju je ponovo došla umetnica sa Islanda Radhildur Ingadotir koja je pre više od 20 godina izradila i poklonila 500 džempera izbeglicama iz bivših jugoslovenskih Republika koje su tada boravile u Sremskim Karlovcima. Umetnica je pripremala izložbu u Rejkjaviku za prošlu godinu, ali je korona  usporila proces. Mnoge su se stvari izmenile od njene poslednje posete, ali ostala je humanost i dobrota koja se širi i  umnožava.

U  podnožju Stražilova u zgradi Crvenog krsta Sremskih Karlovaca toplog junskog dana, uz tradicionalnu vojvođansku gostoprimljivost ponovo su se okupili oni koje povezuje utkana nit islandskih džempera. Igrom sudbine dok je Crveni krst pipremao polovnu odeću za one kojima je potrebna, iz gomile donešenih stvari izronio je islandski džemper. Neizreciva radost Marine Fodor, sekretara Crvenog krsta Sremskih  Karlovaca što je se džemper pojavio ponovo u Crvenom krstu spreman da nekon drugom pruži toplinu. Krug se zatvorio, ljubav i dobrota umetnika sa Islanda našle su put povratka u Crveni krst.

Gordana rodom iz Sarajeva sa svojom ćerkom Danicom ponovo se sreće sa Radhildur. Emotivna i topla, rečima koje pletu Gordanin  život, priča nam o satu koji u njenoj sremskoj kući još uvek meri vreme.

„Sat je zavet moga brata koji je bolovao i umro u svojoj 18 godini. Koji munut pred smrt rekao je našim roditeljima da od njegovog džeparca koji je skupio kupe zidni sat da ih poseća na njega, a da od ostatka para kupe materijal za haljine za mene“. Kroz suze Gordana nastavlja „to su moji roditelji i uradili, a sat mi i danas, na svakih pola sata otkucava njegovu ljubav koja za mene tu i živi. Sat je preživeo i rat u Sarajevu i otac ga je doneo u moju kuću“.

Kod Zore Zec ušetali smo kao stari znanci. Sreli smo se pre gotovo dve godine, a ona čvrstim korakom gazi devetu deceniju života. Zora je iz svoje kuće kada je krenula u izbeglištvo stigla da ponese samo šibicu, ručak je ostao postavljen na stolu. Tu šibicu čuva i danas, kao i dva džempera koje je dobila 1998. kada se smestila kao izbelgica u Karlovce. To su džemperi koji je podesećaju i njenog supruga koji je umro pre tri godine. “Baka“ Zora, kako je ovde svi zovu, rado pozjmljuje sovju uspomenu umetnici sa Islanda da ih upotrebi na izložbi „Nemoj mi dijete vraćati džempere poštom, mnogo će da košta...“ zabrinuta je Zora za druge, a o svojim mukama i ne priča. Džemperi će posvedočiti na izložbi o ljudima i događajima, a onda se vraćaju baka Zori da je greju uspomenama.