U pauzi između kiše i sunca koji su se smenjivali ovog junskog dana stigli smo do uzvišice gde nas je na kapiji čekala Zora Zec. Izbeglica iz okoline Bosanske Krupe sa svog ognjišta je proterana leta 1995. u „Oluji“. U svojim poznim danima život je nastavila u Sremskim Karlovcima. Nastavila život, a sve joj je prekinuto. Kod kuće u selu imala je dom ušuškan ispod Grmeča, plodnu zemlju, tri krave, 77 ovaca i psa.

„Tog dana kada smo morali da bežimo, nismo stigli na ručak da dovršimo. Iz kuće sam ponela samo šibicu i ništa više. Sve životinje smo pustili, a psa odvezali,“ priča sa setom Zora gospođi Radhildur sa Islanda. Na karti bi razdaljina između Srbije i Islanda bila velika, ali ovde u dvorištu skromne kuće u hladovini vinove loze kilometri su se spojili u jednu tačku. To je dobrota koja je inspirisala umetnicu sa Islanda da pre 21 godinu napravi 500 džempera da ih oslika i preko Islandskog Crvenog krsta uputi u Sremske Karlovce. Ljubav kojom je vezla šare grejale su sve te nepoznate nesrećne ljude.

„Imam dva takva džempera, jedan je bio moga muža koji je umro prošle godine i jedan je moj. Nosim ga cele zime jer lepo greje. Kad jedan operem i dok se suši nosim onaj drugi“ nastavlja da objašnjava Zora. “Sačuvala sam ih, jer kad ti neko nešto pokloni to treba ceniti“. Sada je gospođa Radhildur spremna da zaplače, to je ono što ju je vodilo dok je izrađivala džempere na svom ostrvu. Ipak, nije mogla da poveruje da će nekome toliko značiti, da će im grejati dušu sve ove godine.

„Imam preko 80 godina, dva sina i ćerka su takođe u Srbiji našli spas. Oni imaju svoje porodice i muž i ja smo se ovde sklonili da im ne smetamo, da ne moraju da brinu o nama. Radila sam dok sam mogla u poljima u nadnicu. Sve je dobro dok čovek nije nikome na teretu i dok je na nogama.

Sekretar Crvenog krsta Sremski Karlovci Dragana Kljajić donela je nešto hrane ovoj hrabroj ženi.

Na kraju razgovora Zora koja sada ima i ličnu kartu Republike Srbije, reče:
„Žao mi je što bar jednom nisam mogla da se vratim i pogledam moju kuću i imanje. Znam da je sve srušeno i u korovu, kao i celo selo. Tamo više nema ljudi“.

Na povratku u svoju ostrvsku zemlju toplinu će Radhildur osetiti pri svakoj pomisli na Zoru. To