Javna debata „Siromaštvo starijih i Agenda 2030“
Na poziv Fondacije Centar za demokratiju predstavnik Crvenog krsta Srbije učestvovao je 13. jula 2022. godine, na javnoj debate pod nazivom „Siromaštvo starijih i Agenda 2030“. Javna debata je organizovana u okviru Platforme „Održivi razvoj za sve“.
Nataša Todorović iz Crvenog krsta Srbije je istakla da siromaštvo starijih osoba ima dve glavne forme koje se moraju imati na umu kada se ovaj fenomen istražuje i kada se razmišlja o javnim politikama koje treba da umanje rizik od siromaštva za starije osobe.
U prvom redu, siromaštvo u starijem životnom dobu često je posledica akumuliranih barijera i rizika koji su stariju osobu pratili tokom prethodnih životnih faza. Sa jedne strane ovde se može govoriti o osobama koje su bile zaposlene u neformalnoj ekonomiji i imale niske prihode tokom radnog veka pa su bez ušteđevine i bez penzije, ali i o osobama koje su bile formalno zaposlene ali su uplaćivanja u penzioni fond bila neredovna ili nisu pratila stvarni nivo prihoda. U oba slučaja govorimo o nekorektnom i često nezakonitom odnosu poslodavaca ali važno je istaći da su oba fenomena postala značajno naglašenija nego pre, tokom poslednje decenije prošlog veka. Postoje i specifične kategorije u stanovništvu koje su zbog svog socijalnog položaja praktično predodređene na ovu vrstu siromaštva u starijem životnom dobu. Romi i pogotovo starije Romkinje spadaju u kategoriju gde je rizik od siromaštva u starosti posebno visok, ali i starije žene na selu su jedna od ovakvih kategorija s obzirom da istraživanja pokazuju da veliki deo njih ne ispunjava uslove za poljoprivrednu penziju jer nikada nisu bile formalno prijavljene da rade, kao i da u najvećem broju slučajeva sva imovina formalno pripada njihovim supruzima.
Druga forma siromaštva starijih osoba vezana je za odnos između prihoda i rashoda koji se menja sa protokom godina. Istraživanja pokazuju da rizik od siromaštva primetno raste za uzrasnu kategoriju preko 75 godina i smatra se da je ovo posledica činjenice da statistički u ovom dobu troškovi vezani za usluge dugotrajne nege i zdravstvene zaštite počinju osetno da rastu, a da istovremeno značajan broj starijih osoba u ovim godinama više ne radi i nema dodatne prihode, kao i da je ušteđevina preostala iz radno aktivnog perioda uglavnom potrošena. Rezultat je da potreba za uslugama koje obezbeđuju samostalan i zdraviji život značajno raste, ali da su izvori sredstava neophodnih da se ove usluge priušte sve ograničeniji i ovo uvećava rizik od siromaštva za starije. Uobičajena ilustracija ovog fenomena je poslovična dilema starijih da li od svojih ograničenih sredstava da plate hranu, lekove ili račune vezane za režijske troškove. Sve tri stvari su esencijalne za zdravlje i dobrobit starijih osoba ali kapacitet da se svi ti troškovi podmire može biti ograničen i voditi u siromaštvo.
Takođe treba imati na umu da je fiansijsko siromaštvo samo jedan element fenomena siromaštva. Drugi oblici siromaštva, mereni preko uskraćenosti u zadovoljenju osnovnih životnih potreba, prisutniji su u Srbiji među starijom nego među mlađom i odraslom populacijom, a starije osobe u Srbiji znatno su više materijalno deprivirane nego njihovi vršnjaci koji žive u EU28. Teška materijalna deprivacija posebno pogađa starije žene u Srbiji, koje u poređenju sa vršnjakinjama u EU28 žive u daleko nepovoljnijim materijalnim uslovima i istraživanja pokazuju da gotovo trećina starijih žena u Srbiji nema dva para obuće.
Potrebno je takođe voditi računa o rizicima koje sa sobom donosi digitalizacija, jer podaci pokazuju da ona može povećati već postojeće nejednakosti u društvu, tako da pristup uslugama i ostvarivanje prava mora da ostavi i mogućnost za one koji nisu digitalno uključeni da mogu da ostvare svoja prava. Takođe potrebno je obratiti pažnju i na celoživotno učenje kako formalno tako i neformalno, ali i na ulaganje u zdravstveno preventivne aktivnosti.